Антинаративни поступци у роману „Стршљени“ Петера Хандкеа

Andjelka Z. Krstanovic

Апстракт


У раду смо истражили наративне поступке у првом роману Петера Хандкеа, објављеног 1966. године под насловом Die Hornissen (Стршљени). Женетов модел двије равни – дискурса и приче, послужио нам је као теоретска основа за анализу. Хандке 60-их година користи експерименталне наративне поступке у својим дјелима, критички указујући на језичке стереотипе и моделе приповиједања, којима се реципијенту намеће усвајање субјективне илузије као истинске стварности. Примијењена наративна стратегија у овом роману показује да је у тематском фокусу природа приповједног чина, а не прича. Отуд су сви поступци усмјерени ка разбијању илузије, а не њеном конституисању. У раду смо такве поступке дефинисали као антинаративне. На нивоу дискурса на конкретним примјерима предочени су поступци разлагања дискурса промјеном гласа, поигравањем са приповједним нивоима, нејасном фокализацијом, немогућношћу реконструисања времена. Издиференцирали смо начине којима се приповједач разоткрива као непоуздан. На комуникативном нивоу појаснили смо на који начин приповједач прекорачује функцију пошиљаоца поруке. Анализом су обухваћени и метанаративни коментари и њихова функција блокирања уживљавања у дијегетички свијет.

Разлагање илузије на нивоу приче постигнуто је коришћењем мотива који разбијају кохерентност цјелине, убацивањем немотивисаних аналепси, дугим дескрипцијама баналних мотива, те изневјеравањем хоризонта очекивања. Примјеном антинаративних поступака, који разобличавају конституисање приповједног чина, читаоцу се пласира његова природа као произвољна и субјективна. Циљ оваквог приступа, међутим, није пука деконструкција, него покушај да се изнађу адекватни приповједни модели, који би могли непосредно да пренесу лични доживљај стварности. Обриси нових техника приповједања, какве познајемо у Хандкеовим каснијим дјелима, присутни су већ у његовом првенцу, роману Die Hornissen. Препознатљиве су у дугим, детаљним описима епифанијских момената, који, успостављајући доминацију категорије приповједног трајања над сукцесивним низањем догађаја у циљу постизања прогресије приче, нуде нови, статички модел артикулисања приче. Обриси нове поетике наговијештени су и кроз метафору слијепог приповједача, а огледају се у потенцирању чулног опажаја, из кога се спонтано конституишу слике као опозиција конвенционалном представљању стварности. Спонтано низање слика и њихово израстање из примарног опажаја наговјештаји су каснијег поступка укидања приповједача. Коначно, критички став према унапријед утврђеним појмовима и конвенционалним именима биће у тематском фокусу свих каснијих Хандкеових дјела, и то у виду трагања за новим језиком, који би уклањањем устаљеног појмовног апарата отворио пут за артикулацију непосредног односа између субјекта и стварности.


Кључне ријечи


Петер Хандке; роман; нарација; антинаративни поступци; деконструкција приповједног чина.

Пуни текст:

PDF (Deutsch)

Референце


Handke, Peter (1977), Die Hornissen, Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Kraus, Christine M. (1975), Peter Handke als Prosaschriftsteller, Minnesota, Dissertation.

Rauscher, Susanne (1993), Aporien und Paradigmen des Erzahlens in der osterreichischen Prosa der sechziger Jahre. Gezeigt an Texten von Thomas Bernhard, Peter Handke und Michael Scharang, Wien, Dissertation.

Renner, Rolf Günter (1985), Peter Handke, Stuttgart: Metzler.

Schnitzhofer, Maria (1990), Kontinuitaten und Diskontinuitaten im Werk von Peter Handke. Eine Untersuchung semantischer und narrativer Konstituenten, Salzburg, Dissertation.

Thorne, Susan (2007), Disjunctive Discourses. Narrative dislocation in Johnson, Boll, Handke, and Bernhard, Kingston, Dissertation.




DOI: http://doi.org/10.21618/fil1715272k

Рефбекови

  • Тренутно не постоје рефбекови.


Creative Commons License

ISSN 1986-5864

E-ISSN 2233-1158