Рад упоређује и анализира романе Вирџиније Вулф и Пјера Леметра – Госпођу Даловеј (1925) и Довиђења, тамо горе (2013), са циљем да покаже да оба романа, на невероватно сличне начине, приказују друштвене услове у европским градовима (први у Лондону, други у Паризу) после Првог светског рата (1914–1918). У раду најпре откривамо да градска атмосфера и индивидуална перспектива у оба романа доказују да у послератном Лондону и Паризу без сумње влада групни ентузијазам усмерен ка напретку и процвату новог живота. Међутим, оба дела такође сугеришу да поменути ентузијазам није безрезерван, већ ослабљен последицама рата. Уочавамо присуство такозваних „сендвич-људи“ – уличних носилаца рекламних табли – као индикатора послератног емотивног амбигвитета. Затим наглашавамо да овај социјални прогрес (који је дефинитиван упркос несигурном ентузијазму), као што оба романа доказују, има своје озбиљније пукотине. Наиме, као што показује лик Септимуса у првом и лик Едуара у другом роману, појединци који су преживели рат, али, услед тешких ратних тренутака, нису у стању да се реинтегришу у друштво, фактори су који коче социјални прогрес послератног града. Сваки на свој начин, први мање, други више свесно, оба лика, који при томе уживају подршку својих аутора у одбијању медицинске помоћи, негирају своју егзистенцију у послератном друштву, те се на известан начин опредељују за смрт и пре него што она заиста наступи. Позивајући се на теорију интерфејса Елизабет Грос, према којој човек и град константно комуницирају један другоме градећи идентитет, показали смо да се ова теорија потврђује у случају послератних градских житеља који, попут Кларисе и Албера, прихватају све лепоте и тескобе новог урбаног живота. Међутим, такође смо указали на то да се у случају ратних ветерана који одбијају да живе после рата, као што то чине Септимус и Едуар, чак и интерфејс, као једна од суштинских и најпостојанијих појава у градском животу, негира и самим тим зауставља. Након тога нудимо примере којима доказујемо опседнутост ове двојице ликова смрћу и њихово антиципирање сопствене стварне смрти: они пролазе кроз готово истоветан феномен „открића“, који их води ка властитом крају и обојица имају алтер его коме поклањају живот. Чињеница да се обa јунака оплакују као погинули војници иако умиру после рата такође сугерише њихово непостојање у послератном времену. Коначно, рад покушава да одговори на питање да ли се за Септимуса и Едуара, као представнике негације послератног живота, може рећи да, упркос повратку са бојног поља, у рату метафорички умиру. С тим у вези, долази се до закључка да, немајући прави живот нити жељу за животом после рата, ова два јунака суштински гину у рату, на известан начин се показујући као његове незабележене људске жртве. Такође, увиђамо да снажна потреба за ревизијом догађаја у романима после Првог светског рата настоји да сведе послератно глобално разумевања рата и његових последица на оно што то разумевање, нажалост, често и јесте – на колективну заблуду.

„Госпођа Даловеј”; „Довиђења, тамо горе”; Септимус Ворен Смит; Едуар Перикур; Први светски рат; оживљавање; преживљавање; негација; живот; смрт.

Print Sources

Daiches, David (1945), Virginia Woolf, London: Editions Poetry London.

Dick, Susan (2004), “Literary Realism in Mrs Dalloway, To the Lighthouse, Orlando and The Waves”, The Cambridge Companion to Virginia Woolf (Roe, S. and S. Sellers, eds.): 50–71, Cambridge: Cambridge University Press.

Grosz, Elizabeth (1992), “Bodies-Cities”, Sexuality and Space (Colomina, B and J. Bloomer, eds.): 241–253, Princeton: Princeton Architectural Press.

Lemaitre, Pierre (2013), Au revoir la-haut, Paris: Editions Albin Michel.

Marcus, Laura (2004), Virginia Woolf, Horndon: Northcote House Publishers Ltd.

Panichas, George A. (2004), “Virginia Woolf ’s Mrs Dalloway: ‘A Well of Tears’”, Modern Age, Summer 2004, Vol. 46, No. 3 (G. Panichas, ed.): 234–245, Wilmington: Intercollegiate Studies Institute Inc.

Woolf, Virginia (1996), Mrs Dalloway, London: Penguin Books Ltd.

Zwerdling, Alex (1986), Virginia Woolf and the Real World, Berkeley and Los Angeles: University of California Press.

Online Sources:

Encyclopaedia Britannica, Internet, available at: http://www.britannica.com (accessed on 31 May 2016).

Lyall, Sarah (2015), “Review: In ‘The Great Swindle,’ Pierre Lemaitre Spins a Dark Postwar Tale”, The New York Times, 4 October 2015, Internet, available at: http://www.nytimes.com/2015/10/05/books/review-in-the-great-swindle-pierre-lemaitrespins-a-dark-postwar-tale.html?_r=0 (accessed on 18 June 2016).

Wilson, Edward (2015), “The Great Swindle by Pierre Lemaitre; trans. Frank Wynne, book review: A tender and ghoulish tale of First World War casualties”, The Independent, 19 November 2015, Internet, available at: http://www.independent.co.uk/arts-entertainment/books/reviews/the-great-swindle-by-pierre-lemaitre-transfrank-wynne-book-review-a6740711.html (accessed on 14 June 2016).