О Тефтеру, рату и аутобиографско-романескном дискурсу

Апстракт

Након осврта на међуоднос биографског и фикционалног у Ћопићевом постхумно објављеном спису условно названом Тефтер, али и 12 – XII – 1939, увече, по јединој ознаци коју рукопис изворно садржи, у раду је пажња најпре усмерена на (не)могућност његовог жанровског одређења. С обзиром на то да га подједнако условљавају и аутобиографски и романескни дискурс, категоричко изрицање генолошког статуса чинило се незахвалним. Наративна сублимација сегмената повезаних са феноменом рата у кључу дечјег виђења издвојила се као засебно поље испитивања. Потискивање историчности и документарности пред метафоризацијом поимање рата уводи у домен амбивалентности, апсурдности, хуманизма, вечито на граници искуственог и апстрактног. Све то, читано у светлу аутобиографско-романескног дискурса и аутофикције, може одговорити на нека начелна питања о Ћопићевој поетици, а пре свега о техници којом jе преко наивне перспективе пристигaо до универзалног и симболичког говора о себи и свом времену.