УМЕТНОСТ БУКЕ И УМЕТНОСТ МУКА – ЗАГЛУШУЈУЋИ ЗВУЧНИ ПЕЈЗАЖИ ДОНА ДЕЛИЛА

Apstrakt

У романима објављеним након 2000. године, Дон Делило истражује различите аспекте идентитета савременог човека и преиспитује људско разумевање света и нашег места у њему. Његов најновији роман, Тишина, представља провокацију како увреженом схватању елемената од којих се састоји наша стварност, тако и конвенцијама које чине основне принципе структурирања тих елемената у систем који прихватамо као слику те стварности. Окосницу романа чини разоткривање механизама доживљавања времена кроз сакупљање и организовање података супротстављено индивидуалној чулној перцепцији. Роман започиње илустрацијом поступка у коме низови података о лету авиона симболички представљају објективни простор и време, да би се услед недефинисаног „поремећаја у систему” нарација окренула ка индивидуалном доживљају стварности и трагању за значењем које се поима, пре свега, кроз чулне подражаје реализоване као звучни пејзаж настао алтернацијом буке података и муклог трајања у „тишини”. У ширем контексту, роман Тишина успоставља дијалог са идејама егзистенцијализма и минимализма, постављајући појединца у средиште пажње, тиме наглашавајући да и његова читања морају надилазити приступ који би овај роман приказао као површну провокацију. Управо захваљујући структури која је тек скелет и редуковању наративних елемената, роман Тишина приступа идеји тишине на сличан начин на који то чини композитор Џон Кејџ у делу 4.33 (1952), истражујући га кроз медијум музике, који, као и књижевност, подразумева ригорозно поштовање форме. Тишина за Делила, као и за Кејџа, није изједначена са празнином, већ представља другу страну звука или буке, коју, као и звук, пре свега, обележава трајање. С друге стране, роман Тишина преиспитује људску потребу да успостави значење структурирајући буку података у форму коначног записа. Делило доводи у питање циљ бележења низова података, њихово закључавање у структуре једнозначних интерпретација које се потом дистрибуирају посредством екрана и постају извор стварности пре него њен пасивни одраз. У тој структури тишина је невидљиви, али свеприсутни пандан буци, технолошком шуму потрошачке културе, нешто што смо научени да искључимо или не примећујемо. Стога, Делило подацима претпоставља аспекте чулног искуства појединца, сликајући низове интимних стварности сачињене искључиво од интервала буке и тишине, редукујући све друге елементе на минимум. Роман Тишина, из перспективе друге деценије 21. века, тако ступа у дијалог са књижевном традицијом 20. века, пре свега са модернизмом и са позориштем апсурда, остављајући одшкринута врата перцепције, усмеравајући читаочеву пажњу на унутрашње звучне пејзаже као слике које одражавају јединство континуитета и промене.