МУЗИЧКА ЕКФРАЗА У СРПСКОМ РОМАНУ С КРАЈА XX И ПОЧЕТКА XXI ВЕКА (СТВАРАЛАЧКО ИСКУСТВО А. ГАТАЛИЦЕ, М. ПАВИЋА, Г. ПЕТРОВИЋА И Г. ЋИРЈАНИЋ)

Apstrakt

Продуктивaн правaц стратегијa компаратистике тренутно се препознаје у разноликим односима различитих медија. У савременој развојној фази, према генерализованој типологији ових односа, једним од најплоднијих и најефикаснијих сматра се екфраза, феномен специфичног посредовања једног медија у поетици другог. Начин остваривања екфразе прихвата се као опис стваралачког процеса или дела било које врсте уметности у књижевном тексту. Преовлађујућа одредница екфразе јесте њена повезаност са стваралачким делом или процесом, иако се претпоставља да екфраза обухвата и уметничке варијанте са тачном имитацијом релевантне жанровски конвенционалне поетике. У одређивању универзалних принципа организације ефикасним се чине понајпре научни потенцијали покренути у семиотичкој концепцији Ј. Лотмана, а пре свега теорија суперпонирања и пресека различитих уметничких знаковних система и семантичких простора способних да генеришу нови смисао. Емпиријски је план екфразе сликовито и убедљиво актуелизован у романима познатих српских писаца А. Гаталице, М. Павића, Г. Петровића и Г. Ћирјанић. Иновативно стваралачко искуство уметника сведочи о посебној префињености, садржајности, прецизности обликовања, разноврсности значењског потенцијала, у чему се манифестације поетике синкретизма уметности приближавају организационим компонентама поетике романа.