„БЕЈАХ ВОЈНИК. ОВА РЕЧ ИЗРАЖАВА СВЕ”. АНТИМИЛИТАРИЗАМ И НЕУРОЗА У ДЕЛУ ЈЕДНА ПЛЕМЕНИТА ЛУДОСТ (UNA NOBILE FOLLIA) ИЂИНИЈА УГА ТАРКЕТИЈА

Apstrakt

Намера овог чланка је да се анализира роман Una nobile follia (Једна племенита лудост) Иђинија Уга Таркетија, који је први пут објављен као додатак часопису Il Sole (Сунце) 1866–1867. Критичари су се горенаведеним делом већ бавили у неколико прилика, увек предлажући антимилитаристичко тумачење. Сам Таркети, уосталом, осмислио је књигу подстакнут отвореном и насилном полемиком против војне институције у целини (од обавезне регрутације до сталне војске, узимајући у обзир и живот у касарни); Роберто Карнеро се стога последњих година односи на роман Una nobile follia као на књигу која има за циљ да демистификује све ратове и облике насиља, мимо конкретних историјских разлога. У овом раду, међутим, усвојена је једна нова перспектива: не занемарујући Таркетијеве идеолошке мотиве, покушаћемо да идентификујемо подтврду и књижевни израз тих мотива управо у патологији главног јунака, Винченца Д. Неуроза овог лика је, у ствари, описана као савршена последица живота војника: Таркети вешто описује различите стадијуме душевне болести, проузроковане спољашњим и унутрашњим историјским и друштвеним условима; тема лудила наћи ће још више простора, неколико година касније, у ауторовом најпознатијем роману Fosca (Фоска). Методологија која је усвојена у овој анализи јесте текстуална критика и close reading.