LEPOTA KOJA NEĆE SPASITI SVET: KLASIČNA ZAPADNJAČKA SLIKA ŽENSKOG IDEALA I PREĆUTKIVANJE F. M. DOSTOJEVSKOG

Apstrakt

Nasuprot čulnoj i neodoljivoj ženstvenosti kao uzroku propasti, i čistoj i spasonosnoj ženstvenosti, koja je izraz hrišćanskih vrednosti i religije ruskog naroda, što su modeli koji postoje, na primer, u književnim likovima kao što je Nastasja Filipovna u Idiotu i Sonja Marmeladova u Zločinu i kazni, u delu Dostojevskog postoji još jedan oblik ženske lepote koji je sam po sebi problematičan. Radi se o idealu koji vodi poreklo iz grčke kulture, a uobličen je u statuama Skopasa i Praksitela. Statue Venere Miloske i Venere Mediči predstavljaju u estetsko-moralnoj viziji Dostojevskog frekventno uporište u publicističkoj i književnoj produkciji iz šezdesetih godina i pokreću moralno pitanje za koje, bar naizgled, nema rešenja: čovek je pred skladnom i senzualnom lepotom (dakle, ne paklenom i demonskom, nego pred onom čija je priroda paganska) bespomoćan jer nije u stanju da joj suprotstavi duhovne, hrišćanske vrednosti do kojih je došao i koje je usvojio na kraju dugog i mukotrpnog procesa unutarnje purifkacije. Lepota Venere Miloske i Venere Mediči (ova poslednja je bila dobro poznata kako u zapadnoevropskoj tako i u ruskoj kulturi XVIII i XIX veka) privlači i zavodi čoveka svojom dubokom i suštinskom prirodnošću.

U poznatom članku napisanom 1861. godine (F. M. Dostoevskij, Polnoe sobranie sočineij v pjatnadcati tomach, Leningrad, Nauka, T. 11, 1993), kao odgovor Katkovu, Dostojevski tvrdi da samo onaj ko je moralno postojan može da posmatra obe Venere, a da to ne naruši njegov unutarnji mir. Da je veliki pisac ovo estetsko pitanje doživljavao kao otvoren problem koji nije sasvim rešiv, potvrđuje i činjenica da je oklevao da od njega stvori književni motiv. Venera Miloska citirana je u jednoj varijanti Demona (F. M. Dostoevskij, Polnoe sobranie sočineij v tridcati tomach, Leningrad, Nauka, T. 11, 1974), a obe Venere spominju se u tri različita odlomka jedne verzije Mladica (F. M. Dostoevskij, Polnoe sobranie sočineij v tridcati tomach, Leningrad, Nauka, T. 17, 1976). Ove reference, međutim, ne javljaju se u konačnim verzijama navedenih romana.

Cilj ovoga rada bio je da se ispita status idealne ženske lepote i njeno mesto u viziji i u književnom opusu Dostojevskog, uzimajući u obzir i njegov stav prema zapadnoevropskoj kulturi. Polazište u istraživanju predstavljali su citirani publicistički i književni tekstovi koje smo povezali sa stanovištem intelektualaca - savremenika Dostojevskog kao što su Nikolaj K. Mihajlovski (Iz polemiki s Dostoevskim u Literaturnaja kritika i vospominanija, 1880) ili pripadnik mlađe generacije Dmitrij S. Mereškovski (L. Tolstoj i Dostoevskij, 1902).